7.4.15

Последње Што Стоји : 1. Глава - Незнање

1. Незнање

-Знаш шта ? Терај се ? Буквално ! Не желим да те гледам !
-Шерил , прекини !
-Да прекинем ?! Слушај мама , ја знам да је теби тешко , али ти не знаш как-- Ма што се трудим ? Тебе ионако није брига !
-ШЕРИЛ ! Ти не знаш колико сам се је трудила око тебе и Натали ! Радила сам у 3 смене ! Васпитавала сам вас ! Хранила сам вас ! Штитила ! Ја--
-Мама , не спомињи га !
-...... Ја нис--
-Мама ! - Спустила сам главу доле. Увек сам била слаба. Нисам имала срца да погледам мајку у лице. Болело ме је што сам се тако понашала према њој. Суза ми је сјурила низ лице..... хах.. Лепотица у сузама. Тако ме је тата звао. Зашто си нас напустио ? Помагао си свима , а превидео си себе. Та војска те је убила. Штити народ , штити ово , штити оно.... А тебе ко шиша ? Нико. Обрисала сам сузу са лица и подигла сам поглед. Мама је била на ивици суза. 
-Извини мама. - Рекла сам и прошла право поред ње , у оној црној елегантној хаљини са тамним кармином. Теже је него што сам мислила. Живети са оваквим боло. Али то нисам могла да променим. Барем не онда.
Углавном , здраво. Име ми је Шери. Шерил , свечаније. Имам 27 година када ово пишем. Прошло је више од деценије од тог догађаја. Не знам зашто се и даље свега сећам кристално јасно. Свеједно одлучила сам да записујем мемоаре. Епа , ово је моја прича о томе како и најмање ствари могу да промене човека. Овај догађај се десио кад сам имала 15. Спремала сам се за матуру. Та крвава ноћ заувек ће остати урезана у моја сећања. Да сам барем онда знала да ће се мој живот из корена променити за свега неколико сати , исходи би били скроз другачији. Шта ја ту могу ?
-Шерил ! ... Шери ... - Осећала сам њену тугу док је изговарала моје име. Све због мене.
Отишла сам у своју собу , узела црни брош , закачила сам га на своју свечану пунђу и погледала сам се у огледало. Средила сам који прамен тамо , амо и чула сам неку буку. Стигао је Макс. Иначе , ондашњи дечко и пратилац за матуру. Ха. Ово стварно личи на типичну Америчку средњошколску матуру. Дечко ме чека са букетом у рукама на улазним вратима моје куће , док ја дамски силазим низ степенице. Његов одушевљени израз лица био је... неописив. У скоцканом оделу са бордо лептир машном и са смеђом коврџавом косом , Макс ме је чекао. Блистао је. Блистали смо.
-Шери....?
-Шта мислиш ? - Питала сам га узимавши му букет из руке и пољубивши га у образ.
-Прелепа си ....
Хтела сам да му се захвалим , али уместо тога дала сам му смешак. Погледала сам га у очи.
-Ти ниси ништа бољи ! - Казала сам му ударивши га из шале
-Хеј ! - рекао је са смешком
Окренула сам се иза себе и угледала Натали и маму како се смеше. Стварно ми је жао Натали. Нема ни десет , а мора да слуша своју хистеричну сестру како се свађа са мајком.
-Епа боље да кренемо, матуре неће доћи до нас. - Рекла сам Максу који је отворио предња врата својих кола за мене.
Окренула сам се и рекла сам мами да ћу се јавити.
-Видимо се секо ! - Весело је рекла Натали.
Насмешила сам се и ушла у Максова кола, не знајући да је то последњи пут да ћу видети маму и Натали. Изашла сам из куће , и то једва ишчекујући. Никада нисам знала да ћу осећати оволику носталгију. Али шта ја ту могу ? Већ је касно.



Другари то је то за ову главу , надам се да сте уживали , и ускоро стиже наставак ! Видимо се !!!


4 comments:

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...